Zaigraj se

“Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu.”

Mi, ostali smrtnici, moraćemo malo više da se potrudimo.

Žmu i ja nismo imali sreće da se probudimo jutros u Beogradu, a kad malo bolje razmislim – nismo imali sreće ni da se probudimo JUTROS.

Buđenje pre sunca. Zbog obaveza i svega onog što se ponedeljak zove. Razmišljam, ako ne zadremam negde usput na nogama, ovaj dan će stvarno trajati. Imaću ono o čemu toliko često sanjam: vreme.

Bilo bi dobro ne protraćiti ga na besmislice. Počev od bespotrebnog preslišavanja uspomena i uspomenica.

“Ti si jedina osoba koju znam da još izrađuje fotografije i ređa ih u albume”, rekao je Ujak. Kako da objasnim da su foto albumi, vođenje dnevnika i beleženje ovih reči moj prenaglašeni strah od Alchajmera?

Alchajmer je zaborav pre zaborava. Smrt pre smrti. A ja sve pamtim da bi me pamtili. Nekad davno, u školskoj klupi na času likovnog, zarazila sam se Andrićem. “Život nam daje ono što mi drugima dajemo.” Kako sam mu samo verovala!

Onda su usledile godine patetike i peripatetike. Srednjoškolski nihilizam. Brucoški hedonizam. Apsolventski asketizam.

Čudno je koliko toga može da se spakuje u dve reči. Počev od: moj život.

“Je l’ znaš da u nekim delovima Etiopije moraju da trče 10km do izvora vode?”

Moj tata je uvek imao najneobičnija i najoriginalnija pitanja u kategoriji: Zbuni svoje dete.

Okej. Neko živi gore od nas. Nema vodu u kući. Nema česmu u dvorištu. Ali: da li to treba da znači da smo srećni?

Da smo srećni što idemo u školu u kojoj nam kažu: “srednjoškolsko obrazovanje nije obavezno”, ove nedelje štrajk (i tako svake školske godine), kako ne razumeš, sedi jedan?

“Uči, sine, da bi manje radio”  vrlo brzo se obistini – ne da radiš malo, nego ne radiš uopšte. A gde bi?

Radno mesto koje se stvori (ne znam kako, ne znam odakle, ne znam koliko dugo) odjednom postane najveća sreća. Radujemo se za minimalac. Bolje i to nego nula dinara.

Iz tog ugla gledano i nije neka sreća probuditi se u Beogradu.

Gde je onda sreća probuditi se kad nam je i jeftin život skupocen?

Mora da postoji nešto više od toga. Od tog skupog – jeftinog života koji nam nude. Mora da postoji neki način da sebe nadrastemo.

Kad bismo zamislili život kao bojanku koju možemo kupiti na trafici za 80 dinara, moja bi imala meke  korice u boji – predlog kako sve unutra treba da bude obojeno.

Bojila bih polako. I verovatno ne od početka. Birala bih slike koje želim da obojim prvo. Ne bih koristila skupe bojice, ali bih stvorila dragocene crteže. Sigurno bih docrtala neke note, a ne bih odolela ni dopisanim rečima. Moje bi slike progovorile.

Bojila bih izvan linija, svađala bih se sa koricama i korice bi izvukle deblji kraj u toj raspravi.

Možda bi se neka bojica polomila, možda mi se neka sličica na kraju ne bi dopala, ali jedna stvar je sigurna: ne bih dozvolila da se neko drugi mojom bojankom igra.

Jedino strašnije od toga da vam drugi stvara sliku jeste da vam crteži ostanu bez boja. Postoji jedna strašna reč za to: prazno.

Zato, gde god se probudili, moramo da znamo da nemamo izbora. Bojice u ruke. Naša igra mora da počne da bude naša.

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s