Moj najbolji drug – Žmu 

Počneš od čekanja, završiš čekajući. Sećam se tog trenutka. Ležim oko 3h ujutro na podu sobe žutih zidova, a polifona melodija mog lepog (i glupog) telefona me obaveštava da je odgovorio na poruku.

Duboko smo zaglibili u neku filozofiju – mi smo prijatelji koji se vole i ne priznaju to jedno drugom i ja sam već na ivici da dignem ruke od svega. Od čekanja, na prvom mestu.

Prvo me savetuje da pojedem nešto ako sam već gladna, da ne budem lenja i da napravim sendvič, a onda negde tamo u post scriptum smesti: “Wish you were here”.

To mu dođe kao dobar šut u stomak. Ostanem bez vazduha i glasa. Pridignem se. Pa skočim. Deset puta čitam iste reči. Nemoguće da je to stvarno napisao! Pa ponovo! Pa cigareta na prozoru za zaustavljanje talasa panike.
Šta napisati? Šta napisati?

Nijedno slovo nije dovoljno ljubavno.

Odlučujem se za neku duhovitu opasku, u stilu jedan – post – scriptum – nije – dovoljan.

Ali znam da je ovog puta to to. Prestaćemo da igramo te glupe igrice i za tri dana će me probuditi poruka za dobro jutro sa prisvojnom zamenicom. Odjednom ću i zvanično da vidim ta slova: ti si moja.

Čudna je ta stvar sa pravom ljubavi – kad god da se desi znaš da je prava. (Mada nisam sigurna da razumem koncept krivih ljubavi – za mene je dovoljno da voliš, pa da to bude pravo).

Da, možda je to bolje objasniti kao: prava ljubav za ceo život. Takva uvek može da bude samo jedna.

Ova moja, jedna jedina, prema svim časovnicima stigla je pre vremena. Pre punoletstva i svesti o godinama koje tek predstoje. A mislim da je poranila i za Žmua.

Te prve godine čekanja imale su svoju kompenzaciju u stvaranju. Neuzvraćena ljubav se ipak najviše kotira na berzi inspiracije.

Godinu i po dana sam bila samo to: najbolja drugarica, blesava pesnikinja izuzetno teška za tumačenje. Savršeno sam se uklopila u tu ulogu. Nema zgodijeg vremena za patetisanje i ljubavnu patnju nego u srednjoj školi.
Ne znam kad se zapravo zaljubio u mene. (Najgore je što ne zna ni on.)
Znam samo kako to izgleda kad te drug gleda u oči i znaš da ti govori nešto, ali iz straha da ponovo ne pogrešiš – ne razumeš taj jezik. Uglavnom sve pripišeš sopstvenoj uobrazilji. I poruke za dobra jutra, i poruke za laku noć, i poziv iz inostranstva “da mi čuje glas”, i zajedničko istraživanje velikog geografskog atlasa.

Ležimo na podu njegove sobe (sad je to soba u kojoj mi stoje knjige, daska za peglanje i koferi), nalakćeni nad atlasom.

– Gde bi najviše voleo da odeš?
– A ti?
– Prva sam pitala.
– Pa, dobro, eto na primer, Rusija. Ili Barselona, ne znam.
– Ja bih volela da obiđem sve.
– A Severni pol?
– I Severni pol.
– Kul. Eto tu bismo mogli da idemo zajedno. Zamisli da spavamo u iglu.

Mrzim ga i volim u isto vreme. Ko to priča? Zašto to priča? Nisam sigurna da li smo mi i dalje prijatelji koji se prave da ja ne osećam ništa više ili smo prijatelji koji su zaljubljeni jedno u drugo.

Onda mi napravi sendvič i ubaci između dva lista pečenice negro bombonu. Zaceni se od smeha kad se iznenadim. Ne da mi da promenim kanal, pa se borimo na njegovom krevetu za daljinski. I mrzim ga i volim što mu osećam ruke na struku. Koji se to drugovi tako drže?

Onda se naljutim, pa on pokušava da me oraspoloži. Pusti Toma i Džerija i počne da imitira Mister Bina. I mrzim ga i volim što ne mogu da se naljutim na njega.

Onda on ima devojku i ja imam dečka. Svo četvoro pijemo zajedno kafu. I mrzim ga i volim što jedno drugome dopunjujemo rečenice i što imamo fore koje su samo nama smešne. Ne podnosim što je ljudima oko nas neprijatno zbog toga.

Mislim da se iz aviona vidi koliko sam zaljubljena u njega. Verujem i dalje da on nije u mene.

Onda dođu raskidi. Tešimo jedno drugo glupim frazama, jer nas iskrenost može razgolititi.

Poklanjamo jedno drugom knjige sa očiglednim posvetama. Moja u sebi sadrži “blesane”, u njegovoj se pominju “najbolji drug i drugarica”.

Ne znam kako uopšte stignemo do tog septembra i poruke u 3h ujutro, ali “wish you were here” odjednom postaju nezamenljive, neophodne, suštinske reči. Posle njih nema mnogo objašnjavanja.

Zvonim na njegovim vratima. Otvara ih, pogleda me i promaši moj podmetnut obraz.

Nespretan poljubac spretne ljubavi posle kog ga samo volim.

Jedva da imam osamnaest godina.

Deset godina kasnije čekam da zazvoni na vratima. Da otvorim, da promašim sve sem njega. Da ga spretno ljubim svojom nespretnom ljubavi.

Wish you were here poljupcima.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s